Kao i do tada, kad god bih sanjao najčešće, snove bih potiskivao, kao nešto što ne želim da zapamtim. Razlog je veoma jednostavan, po nekad sanjam to što će se dogoditi i skoro tako kako će se dogoditi. Na moju sreću, ovaj san sam zapamtio – jer me je probudio.
Kako sam ostao bez posla, šnjuvario sam po bašti stare kuće, dole u Jablaničkoj, konstatujući kako stare voćke ne donose plod, već opalo granje i lišće u jesen. Zemlja ispošćena, a neko se sivilo uvuklo u nju tokom zadnjih 15 godina, da je sada počelo da isparava. Više ne miriše kao ranije, sada je sive boje, sa smradom raspadanja. Taman zauzet obilaskom dela dvorišta pored ograde, u mislima ko zna gde, prenu me nečiji glas:
– Dobar dan!
– Dobar dan – uzvratih, po malo iznenađen i zatečen.
– Da li ste vi – taj i taj?
– Da.
Znate – nastavi lik, za koga sam tek tada uočio da je u policijskoj uniformi, u pratnji nekoliko svojih kolega – malo mi je neprijatno, ali nije li vaš otac umro skorije?
-Ne, ovaj, da… Molim? Mislim, kakvo je to pitanje – nastavio sam zbunjen.
– Molim lepo, samo da Vas obavestimo da smo dobili prijavu, dakle, ako ste Vi “taj i taj”, a Vaš otac “taj i taj”, da se on pojavljuje – kod ruža gospodina Uroša Predića. Kako mi mislimo da to nije lepo i u redu, samo smo hteli da Vas obavestimo i upozorimo. Mislim, to nije… Ali bi moglo biti remećenja javnog reda i mira…
– O čemu Vi to? I KAKO? A i taj gopodin Predić, mislim, nije u komšiluku, a ja ga i ne poznajem, gde stanuje, ko je… nastavio sam zbunjeno, dok je grupa polako odlazila, na čelu sa “govornikom” koji je ponavljao: – molim, molim, da ne bude da Vas nisam upozorio…
Ostao sam u bašti, zagledan u odlazeću grupu, pa ogradu, pa zemlju…
Prenuh se iz sna, pa se setih da sam daleko od zemlje, moje ograde, bašte iz detinjstva… I oca.
Čitav dan nakon toga, pokušavao sam da provalim ko je taj “Uroš Predić” i gde su mu ruže. I ne znam, ni danas. Jedno znam, možda nisu ruže, i ja nisam taj Uroš… Neka moje priče i moje pesme, budu umesto njih – tebi.
N. N. Dajić
07.10.2008.
