ČUJEM STAROG PSA
KAKO TULI I ZAVIJA,
I SETIH SE SVOG KERA
ŠTO PO NEBESIMA TERA
ONE ŠTO ODBACI SVETI PERA…
VEĆ DUGO NE JURI
GUSANE PO KOMŠILUKU,
KAO ŠTENE ZURI
U BARU I SVOJU SLIKU,
PLAŠI STRAŠLJIVE I
IZBEGAVA NEUSTRAŠIVE,
NE BOJI JUTRA LAVEŽOM,
ZA VRAPCEM, MAČKOM, JEŽOM…
JEDNOSTAVNO, JEDNOG JUTRA
NIJE JURCAO, NI USTAJAO, SEDAO,
SAMO JE LEŽAO I PREDA SE GLEDAO.
PRIŠAO SAM – I UZ SVU SVOJU MUKU,
LAGANO MI LIZNUO RUKU
I KAO TIHO UZDAHNUO,
UZDAHNUO I – IZDAHNUO…
I JOŠ SE SEĆAM TOG
KLUBETA KRZNA,
NEMIRNE LOPTE
ŠTO SVUDA SE VRZMA
I VESELO SKAČE,
ZA MALO PAŽNJE
-NEKUD MI UZMAČE…
PREKO KAPIJE STRAŽNJE…
03.07.1998.
…………….
NEKE STVARI TEK ZATVORENIH OČIJU
VIDIM JASNO ILI RAZAZNAJEM;
NEKE ZVUKE TEK U TIŠINI
JASNO ČUJEM;
NEKE MIRISE TEK U SMRADU
RASPOZNAJEM;
A KAD SE SVE TO STOPI-
NEKE BITKE BEZ BORBE PREDAJEM…
I TEK TADA VIDIM KOLIKO SLABO
SEBE POZNAJEM…
I KOTRLJAM VREMEŠNU GRUDVU,
SNEŽNU, UZBRDO,
NE DA BI BILO TEŽE
I DUŽE TRAJALO,
VEĆ ŠTO NEKE ISTINE
VEŽU,
DRUGO NE UMEM I
SKUPLJE BI STAJALO…
I PONOVO TVRDIM : KADA
NIŠTA NISAM RAZUMEO – NAJVIŠE SAM
VOLEO;
A ONDA SAM SHVATIO,
JER NISAM ODOLEO…
11.09.2000.
01:10h
Svilajnac
