ONDA ĆU VAM ISPRIČATI - ŠTA STE ZAPRAVO VI MENI, KROZ JEDNU PRIČU.

JA ZAPRAVO JAKO VOLIM MUZIKU, ALI NAJBOLJE KOMPOZICIJE NIKADA NE SVIRAM, ČAK IH NE SKIDAM, JER BIH POKVARIO SAVRŠENSTVO, RAZLOŽIO NA NOTE I DOBIO… NOTE.

POSTOJI PAK, NEŠTO JOŠ SAVRŠENIJE, ŠTO ZAPRAVO NIKADA NE BIH ZAPISAO, A TO SU NEKE MOJE NOTE,  NEKA MOJA MUZIKA… NJU BIH ONDA UČINIO BANALNOM. A ONA JE TO USTVARI, DA JA TO NISAM NI ZNAO - NAJBOLJA IKAD! I NISAM NI ZNAO DA IMA SVOJU DUŠU, I SVOJ NEKI RITAM, ŽIVOT I SVET. A DA UJEDNO - NAJBOLJE OPISUJE VAS…

I ZAISTA, NISAM ZNAO KOME PRIPADA, OSIM MOJOJ DUŠI. A ONDA, JEDNOM SAM SVOJU DUŠU VIDEO U VAŠIM OČIMA, A ONDA U VAŠEM OSMEHU, SVE ČEŠĆE JE PREPOZNAJUĆI BLIŽE VAMA I… DALJE OD SEBE. AKO SE IKADA PITATE, KO JE TA BITANGA KOJA VAM PONEKAD POHODI U, I KROZ SNOVE - MORAM SE IZVINITI. ALI, NE MOJTE BRINUTI I VI STE U MOJIM SNOVIMA, JEDINO… SA GREŠKOM. UZ DRUGOG MUŠKARCA. TAKO, MOJI SNOVI SADA JEČE TOM NEKOM PRAZNINOM I TOM MOJOM TIHOM, NIKADA NENAPISANOM MUZIKOM. A MOJA DUŠA… (A ZAISTA, TREBA SE ČUVATI, PO NEKAD PONAJVIŠE SOPSTVENIH ŽELJA… )

IPAK, AKO LI JE PRONAĐETE MEĐ’ VAŠIM STVARIMA ILI JE POZNATE U OGLEDALU, U OSMEHU, JA SAM SIGURAN, VI ĆETE ZNATI DA JE ONA MOJA, I JOŠ SIGURNIJI DA ĆETE MI JE VRATITI. AKO LI VAM NE BUDE TREBALA, MOLIM VAS SAMO JEDNO - KAKO GOD I KOLIKO GOD OD NJE OSTANE, KADA JE BUDETE VRAĆALI… DOĐITE SA NJOM I VI.

JEDINO TADA ĆE SVE BITI KOMPLETNO.

Jedna od onih kuća iz komšiluka, odavno prodata, još davnije odseljenih komšija ko zna kuda po svetu, srušena je i izgrađena ogromna kuća, na nekoliko spratova, sa lokalima. Komšija je odselivši, ostavio za sobom starce, koji u međuvremenu pomreše, brat  mu prodade staru kuću i on nekud odseli. Koliko znam, nekoliko puta se ženiše, ne znam da li i koliko poroda imaju, tek…

Na mestu gde je nekad bila njegova kuća, prepoznah psa. Njegov je, od milošte ga je zvao “Skovla”. Dan danas čuva… Na potezu od te kuće, nekoliko unaokolo. Izgleda ga tu neko hrani i, prođe li poznat, maše repom, na nepoznate laje. Prosto, bi mi drago da se “prepoznasmo” i da najzad vidim neko poznato i - prijateljsko lice.

Zaista, ne znam zašto sam Vam ovo ispričao!

18.06.2010.

Svilajnac

Kao i do tada, kad god bih sanjao, najčešće bih snove potiskivao, kao nešto što ne želim da zapamtim. Razlog je veoma jednostavan, po nekad sanjam to što će se dogoditi i skoro tako kako će se dogoditi. Na moju sreću, ovaj san sam zapamtio - jer me je probudio.

Kako sam ostao bez posla, šnjuvario sam po bašti stare kuće, dole u Jablaničkoj, konstatujući kako stare voćke ne donose plod, već opalo granje i lišće u jesen. Zemlja ispošćena, a neko se sivilo uvuklo u nju tokom zadnjih 15 godina, da je sada počelo da isparava. Više ne miriše kao ranije, sada je sive boje, sa smradom raspadanja. Taman zauzet obilaskom dela dvorišta pored ograde, u mislima ko zna gde, prenu me nečiji glas:

- Dobar dan!

- Dobar dan - uzvratih, po malo iznenađen i zatečen.

- Da li ste vi - taj i taj?

- Da.

Znate - nastavi lik, za koga sam tek tada uočio da je u policijskoj uniformi, u pratnji nekoliko svojih kolega - malo mi je neprijatno, ali nije li vaš otac umro skorije?

-Ne, ovaj, da… Molim? Mislim, kakvo je to pitanje - nastavio sam zbunjen.

- Molim lepo, samo da Vas obavestimo da smo dobili prijavu, dakle, ako ste Vi “taj i taj”, a Vaš otac “taj i taj”, da se on pojavljuje - kod ruža gospodina Uroša Predića. Kako mi mislimo da to nije lepo i u redu, samo smo hteli da Vas obavestimo i upozorimo. Mislim, to nije… Ali bi moglo biti remećenja javnog reda i mira…

- O čemu Vi to? I KAKO? A i taj gopodin Predić, mislim, nije u komšiluku, a ja ga i ne poznajem, gde stanuje, ko je… nastavio sam zbunjeno, dok je grupa polako odlazila, na čelu sa “govornikom” koji je ponavljao: - molim, molim, da ne bude da Vas nisam upozorio…

Ostao sam u bašti, zagledan u odlazeću grupu, pa ogradu, pa zemlju…

Prenuh se iz sna, pa se setih da sam daleko od zemlje, moje ograde, bašte iz detinjstva… I oca.

Čitav dan nakon toga, pokušavao sam da provalim ko je taj “Uroš Predić” i gde su mu ruže. I ne znam, ni danas. Jedno znam, možda nisu ruže, i ja nisam taj Uroš… Neka moje priče i moje pesme, budu umesto njih – tebi.

N. N. Dajić

07.10.2008.

KAD U SOBI SVETLA NEMA,

I PITAŠ SE IMA L’ KOGA,

KO U INAT, HRČE, DREMA,

TAMO NEKA  BABA-ROGA!

KO JOŠ IMA STRAH OD TOGA!?

NEKA TAMO BABA-ROGA!?

ALI VALJDA RAZUMETE,

DA SAM JEDNO - HRABRO DETE!

NIJE ŠTOS I NIJE ŠALA,

LEK ZA STRAH SU I ŠPAGETE!

TEK, ZA NOS I STRAH OD SALA

HVATAM STRAŠNU BABA-ROGU!

PALIM SVETLO JOŠ NA PRAGU,

PEVAM GLASNO! DAJEM SNAGU!

KAO DA JE UVEK ZNALA,

KOL’KO TONA STRAHA - SALA,

NA PRAG KROČI!

MORALA JE BABA MALA,

“MRAK U OČI”- DA ISKOČI!

A, JA SVETLO, BABA ŠTURU!

PA MI NEŠTO SUMNJU SURU,

NAVLAČI I NAVISKAVA:

MOŽDA BABA DRUGDE SPAVA!?!

NE VIDI SE DUGMAD,
ŠTO I NIJE VAŽNO,
AL ŠAVOVI ‘VAKO
IZGLEDAJU SNAŽNO;

I OD JUČE FLEKE
NISU ISTE, SIVE…
NEKAKO SU MANJE,
NISU UOČLJIVE;
A I BOJE DRUGE,
ČUPKAVE, NA PRUGE,
NISU TAKO BLEDE,
NAOPAKO SÉDE…

U STVARI ME MRZI
DA SE OPET SVLAČIM,
DŽEMPER DA NA „LICE”
PRESVLAČIM, OBLAČIM,
PA K’O VELIM - MODA,
NEMA MNOGO MANE
KAD JE GLEDAŠ TAKO
I SA MOJE STRANE…
03:05h;30.11.1996.
Svilajnac

Ili je i to bio samo tračak njenog mirisa… Odjednom, doleti odnekud na mene, baš preko mosta, na stotinak koraka od stanice, oblak prašine, maslačka, lišća i novina, ko zna odakle. Otkud maslačak u oktobru, a i kad mu je vreme…

Kao deca, hvatali smo čitave paperijaste grudve, duvanjem ih raspršivali na sve strane govoreći, „donesi nam pismo”, a da nismo ni znali čitati…

U to vreme i Beograd je bio tako dalek, nepoznat, zatim blizak, da bi ovih godina postao nedostupan. Materijalno, ili ti novčano…

Kako bilo, odlazio sam upravo tamo, do ambasade, prijateljske nam i bankarske države, po vizu.

Autobus je prepun putnika i krcat mojim mislima, o tome šta me sve čeka do vize, a tek onda šta nakon nje… I sve je teži i sporiji. Beograd je uvek „k’o na vašaru” za mene iz provincije, gužva na stanici, na ulici ljudi poslovno žure, ili strpljivo čekaju gradski, pred prodavnicama ili ambasadama. Što reče moj pokojni pradeda Jevta još za svojih odlazaka tamo, ajd’ da malo sačekamo, možda ovo prokulja!

To nikad nisam razumeo: čovek hoda žurno, jedući sendvič, gledajući usput izloge i pričajući s prijateljem, seče put do najbližeg stajališta GSBa, pokušava da prođe kroz mene!? Kroz nekog drugog, možda! „Pardon, pardon, nisam video, izvinite…” Nije pardon, to sam ja! Prvo mi uzavri krv, a zatim se hladim i shvatam -takva dinamika života nije za mene, a vala ni ja za nju.

Tek, eto me ispred ambasade, na pedesetak metara tačnije, u jednom od nekoliko redova, od kojih u koji god da stanete, onaj do vas brže mili, puzi… Redove održava nadriljubazno osoblje srpskog porekla. To su oni malobrojni, kojima se posrećilo da budu „strani plaćenici”, pa su se o’ma pokondirili i udrčili. „Koliko ostajete i kod koga, stanite lepo, biće brže…” Na šalteru, satima nakon toga, dobijete preventivno obrazac kojim se odričete unapred prava na produžetak vize. Daju vam garantno pismo, koje delom popunite, a zatim pošaljete garantu da odradi svoj deo. I ponovo u red za osiguranje, karte, pa pred ambasadu- za odobrenje iste. Nakon toga mesec, mesec ipo, dobijate odgovor i, uz dokumenta o zapošljenju i rešenju o godišnjem odmoru, zdravstvenom kartonu i uplati, dobijate vizu. Tada predajete za tranzitnu i nakon nedelju, dve… Sve svega, za nekoliko dana višečasovnog čekanja, međuvremenom neizvesnosti- oko dva meseca. Koliko vam je trebalo do takve odluke, to je već individualno. Meni je trebalo isuviše, i upravo završavam… Ili počinjem…

Korak po korak, nogu pred nogu do stanice GSBa, koja beše, osadeset trojka ili osamdesetpetica?

Najradije bih do tamo pešice, da smislim šta da kažem, šta da prećutim… Stanica na koju silazim, a idem praznih ruku, prepune glave košmara, bez ideja i prava da išta tražim, da dam, obećam, šta, šta. Koja je svrha reći -volim te, a onda otići? Možda, da zna da nije sama, da možda mogu pomoći…

A zatim ringišpil! Skraćena verzija prethodnog, na brzinu popijena kafa i ovlaš poljubac, a onda zagrljaj dva očajnika i - bežim kroz vrata, gubim se u liftu…

Susret kraći od rečenice. One prave. Nisam je pitao ni kako je, nisam joj u oči pogledao. Nisam imao hrabrosti, snage… To nisam bio ja. Došlo mi je da se vratim, tu do njenih vrata, pomolim se Bogu i umrem, baš tu! Ispred njenih vrata, kao pas… Makar da sam je u oči pogledao, to mi je oduvek najbolje govorilo sve, i o meni i o njoj. Ili da je uzmem za ruku i odvedem nekud. Kuda!? Nekud, otkud znam!?

Na stanici duva vetar i nosi miris Dunava, vraća me na dane pored Morave i brišem suze koje odnekud naviru kao oblaci maslačka, odjednom. Već je davno smrklo, i stajalište mi odiše DE JA VU ambijentom… Deset godina zajedno, i još toliko nismo… Ne razumete? Ni ja. Na autobuskoj nema karata -znate vikend je… Već preumoran shvatam da moram vozom do Markovca, a potom pešice. Koga zvati u ponoć za prevoz, a uostalom to je „samo” desetak kilometara…

U pretposlednji vagon prepunog voza jedva ulazim, a još traže da se uguramo još malo, da bi „mlada dama mogla da uđe” i da zatvore vrata… „Duži esspreso i obična voda” -čujem iza leđa i ne shvatam, moja narudžbina u mojim kafanama. Čuje se prigušen smeh, jer shvaćeno kao porudžbina u gužvi u kojoj stojimo jedan na drugog… „Duži i obična, zar ne!?” ponovi ženski glas koji lovim po mraku, gotovo iza leđa, iz neprirodnog i nehumanog položaja na jednoj nozi, koju već neko gazi. „Nežno i smotreno”, kakav sam u takvim prilikama, uz gunđanje najbližih, okrenem se prema glasu. -Tačno sam znala da si ti, i dobro je, hvala Bogu neko poznat- nastavlja, rekao bih u polumraku, lepo građena brineta, pokušavajući da dobije malo mesta do mene… Ko to beše? -Dobre konobarice uvek pamte, zar ne, nastavlja i hvata me za ruku pokušavajući da se bolje provuče, do unutrašnjosti tesnog hodnika.

-Ti se mene ne sećaš, vidim ja!?

-Ma naravno, nego nešto sam se zamislio bez veze… Uživam u prevozu. I ova gužva…

-Ovo je strašno, ja idem iz Subotice, i nema karata do Plane. Užas! Ovo je nužno, nema druge. Nastavlja da priča kao radoznalo dete, i tek na zapitkivanja se uključujem, jedva prateći njen tempo. -Svraća li isto društvo tamo? Viđaš li onog malog slikara, jel još s onom malom crnom, kako se ono zvaše…

-Da, da bili su zajedno, raskinuli, pa valjda opet zajedno…

-Stvarno!? Baš mi je drago, oni su sladak par!

-Valjda, ne znam.

-A on, još slika, kreči, šta sad radi?

-Čujem da se sprema za put u Grčku, tamo je već bio, to sigurno znaš.

-Znam, pa da, samo šta će onda ona?

-E, to ne znam…

-A onaj crni, visoki, što je s tobom dolazio tamo, kako je on?

-On je s ženom i detetom već duže u Francuskoj, nešto pre rata…

-Stvarno!? I moji ortaci su uglavnom otišli, a ja eto imala sreće da mi je momak u kasarni, njega sam obišla. Ma da, pa znaš, skoro jedan mladić iznenada umro, i onda komšije kažu, pa dobro te je umro prirodnom smrću, nije metak, granata, bar je čitav… Zamisli!? I još kažu, bio je zdrav, da je bio bolešljiv, život bi mu preseo od lekara, al bi možda lekari na vreme otkrili taj tromb. Meni je sve to nekako bolesno…

-Danas i nema zdravih…

-Da, ovde, skoro smo stigli, gadjali su most i vojsku nekim radioaktivnim bombama, a ja sam gotovo poludela, brat mi je bio mobilisan. Sad je srećom, u Belgiji. A ortak mog bivšeg gezde, i on je bio mobilisan?

- Da, sad je u Monci, nije čuo da je poslednji krug već vožen.

Upre prst u mene i kao iz puške: -Dragan Nikolić, ha , znam. Znači tako? A ti, šta ti radiš?

-Ja se spremam za „Kazablanku”!

-A gde je to, oponašajući dijalog iz filma, oboje u glas i uz smeh završimo: -Pa kako gde, u Švajcarskoj!?

Kraj citata, razgovora i puta za nju, ona ostaje u Plani, izgleda ne zadugo…

Ubrzo nakon toga silazim u Markovcu i krećem pešice kući. Prati me pas lutalica, koga teram od sebe, jer žurno šišteći i vrišteći pored nas projure automobili, koji bi i mene a ne psa, da ne siđem s puta, odneli možda baš u Kazablanku… Kroz tamne drvorede pored puta probija se mesečina… Pomisao na tebe, a kroz sećanje me ozari Bunjinova rečenica: AMATA NOBIS QUANTUM AMABITUR NULA. Ja je prevodim: VOLJENA, KOLIKO NI JEDNA!

Na mostu preko Morave, miris koji mi širi pluća, ispunjava dušu osećajem da sam kod kuće… Moje reke, moje granice…

I opet odnekud uz lice i niz lice, od trepavice-maslačak… Ne oseđam noge, samo obamrlost i kotrljanje maslačka…

Ima li ga u „Kazablanci”..?

03.12.2000.

Svilajnac

]]> http://aferaltribune.net/web1/?feed=rss2&p=122 http://aferaltribune.net/web1/?p=117 http://aferaltribune.net/web1/?p=117#comments Wed, 08 Oct 2008 16:31:46 +0000 admin http://aferaltribune.net/web1/?p=117

Monah sa Hilandara je stekao prijatelja u poznaniku, Grku, koji je s vremena na vreme, dolazio njemu u posete i obilazio svetinje. Nakon višegodišnjeg poznanstva, Grku bude zanimljiv razlog zamonašenja svog prijatelja, pa ga i upita – zašto… Monah, inače nerado i komunicirajući s drugima, odluči da se poveri i ispriča, ali iz sebi nepoznatog razloga, ne reče baš sve… Nakon toga, ne videše se duge dve godine. Kada su se ponovo sreli Grk, usput završavajući načetu temu, napomenu : -Nego, htedoh nešto da te pitam, kao da nešto nedostaje…

-Znam šta ćeš me pitati. O razlogu zamonašenja. Nemaš celu priču…

-Otkud znaš!?

-Znam… Tebi je to sad palo na pamet. Ja o tome razmišljam od prethodnog susreta…

27.08.2004.

]]> http://aferaltribune.net/web1/?feed=rss2&p=117 http://aferaltribune.net/web1/?p=115 http://aferaltribune.net/web1/?p=115#comments Wed, 08 Oct 2008 16:30:52 +0000 admin http://aferaltribune.net/web1/?p=115

Alo bre, Srbi! Deda Mraz ne postoji! Ne, stvarno vam kažem, džaba ste se nadali, ako ste mislili - ne svraća zbog sankcija, pa onda zbog ukinutih preferencijala za šećer, ne uspelih pregovora s MMF-om i Pariskim klubom… To sigurno nema veze, ja vam kažem, to je samo zato što NE POSTOJI! Ni Tito mu nije ništa u rodu, iako Sv. Josip radnik, postoji (za prvi maj) od skora, ni on nam ne može srediti ništa! Koga nema, taj ne potoji, ili ko ne postoji toga nema!? Jedan mi se, pijan kao klen, ispred prodavnice kleo da su onomad kod njega, bili Dedini irvasi! Preselo mi pivo! Posle čujem da je on samo još jedan rogonja u kraju. Šta ti je psihologija… Skorije se vraćam kući, onaj pred kapijom: -„mećem seno i slamu, za irvase…“ Tu sam ga zatekao ujutru, kako spava… E, kad smo kod vila, to već postoji, što kao oruđe za poljske radove i komšijsku „čašicu“ raspr’e, do vila i vikendica onih koji su vam prodali sve te Koka-kola bajke! One iz narodnih pesama su vrisnule još pod pritiskom silnih želja Marka i Muse… Kladionice!!! To je pravo rešenje! Tu moraju da zaposle još po neku zlatnu ribicu, pa – iz keca u keca… Al Dedu zaboravite, nema ga!

22:20h; 05.10.2004 Svilajnac

]]> http://aferaltribune.net/web1/?feed=rss2&p=115 http://aferaltribune.net/web1/?p=105 http://aferaltribune.net/web1/?p=105#comments Wed, 08 Oct 2008 15:14:10 +0000 admin http://aferaltribune.net/web1/?p=105 Dušan, moj nerazdvojni drug iz detinjstva i ja, ne videsmo se jedno dvadeset godina. Dušan je, nakon upisa PMF-a zbrisao glavom bez obzira u tu neku –Evropu, nabacio državljanstvo i kilograme… Ja sam ostao tu, Balkan-boy, nabacujući godine gluposti, što svojom- što tuđom voljom… Meni je slana popala po kosi, a njemu je od preostale kose, da upotpuni „euro-imidž“, napravljena kakva-takva frizura. Od života su nam, drugi ponajviše, napravili- budalaštinu, koliko je ko mogao, a vala i koliko smo prihvatili. Jedno popodne, iznenada:

-Ej, stari – nikad nećeš pogoditi… Tu sam kratko. Moramo da se vidimo!
-Ko je to!?
-Pa nije valjda, da ne znaš, pobogu brate!? Dušan! Alo stari, Bogdane, tvoj drug iz klupe!
-Dule!?
-Ja, ko bi drugi!? Nego, ajde, javi „skvo“ da imaš udes, idemo noćas –u „Bermudski“, na Skadarliju!
-Dobre su druže i ove ovdašnje kafane, neki bi se obradovali…
-Ne, ne! Ne želim da vidim nikoga! Dolazim za deset minuta po tebe!
Prekide vezu, a čini se u narednom trenu škripom kočnica pred kapijom, tek započete misli. Taman sam počeo da vraćam film, tolike godine, srednja… „Skvo“? On misli da sam oženjen.
Svira ispred kuće kao da negde gori, turira kao pred trke.
–Ajde, uzvikuje, pravdaj se kad te vratim prek’sutra!
Ulazim žurno u besan auto i umesto pozdrava, kreće uz škripu.
–Pa gde si čoveče, kad se ne videsmo!
-Pobogu, Dušane, dobro je da nema dece u ova doba! Lakše, stižemo i bez toga…
-Šta je, dril pred polazak da ne dolaziš kasno, a!? Trebalo je da joj kažeš da nas u hitnoj traži, na odeljenju za Srbe! Ha!? Mislim –infuziju, a!? Ha, ha! Nećeš se lako izvući!
Maše rukama, udara me po kolenima, tapše po leđima – i vozi 100 na sat… Auto put, naravno podiže na 170, 180…
–A, jesi me iznenadio, „ko je to“!? Kako, ko brate!? Ja, ko bi drugi! I glas si zaboravio…
Nakon toliko godina, baš sam znao… I otkud baš danas, na rodjendan? Sve ređe se i setim njega, ponekad se pitam gde li je… Pogledam, oćelavio, pa brada…
I ova usiljena priča.
- I, kako je, „u dubak- pa na kant“, a !? Jeb’o sam mu kevu… Popio sam mnogo tamo, zbog ovog ovde, znaš… A dva’es godina sam već u ’ebenoj Evropi, ej, dva’es!!! A ti!? Žena te, vidim doterala, nema ’de, a !?
-Nisam ženjen, šta li ti je, otkud ti to!?
-Kako bre nisi!? A ona mala, kako ono beše… Nisi s njom, mislio sam da je to svršena stvar… Šta, da se niste razveli!?
-Nisam se ženio bre, kud si navr’o, ni njom, ni nekom drugom! O, pobogu, ti kanda nisi „pod vinklu“, čuješ, nisam se ženio!?
-Kako bre? Uopšte!?
-Ma jok, k’o bajagi! Šta ti tu nije jasno?
-Pa, nisi mi ličio na neženju, mislim ono je bilo… Meni je ličilo na ozbiljno… Izvini! U, al’ si nevozan, šta skačeš odma’, dobro-de… Ja sam zato nekoliko puta… Što za papire, što onako. Prvo za moje, a posle da vratim dug. Jebi ga, neću valjda ja da plaćam, a da ne naplatim, kad mogu, a!?
-A deca? Imaš li dece…
- Ma ima toga, nešto planirano, nešto…
Odmahuje rukom, kao nevažno i uzgred završava:
-Sina i ćerku… Al, to je druga priča…
Ćutim, u glasu ima nečeg nedovršenog i neprijatnog…
-A ti!? Nećeš mi onu džibersku foru- „nije bilo para“, a!? Za to se uvek ima…
Ćutim, a … bi mu… Evropu! I sitog- što ne veruje…
-Ja sam ti prvo bio u Belgiji, pa Holandiji, Francuskoj. Trenutno sam poslom u Švajcarskoj! Po neka vajda. Znam po nešto na svakom od jezika, makar gladan ne bi ostao, a!? Nego, ti mi se umusi nešto, a!? Šta ne valja? Pitanje, auto, vožnja?
-Ma ništa… Brzo bre voziš, mnogo brzo…
-Ma, nije to ništa druže, znaš da sam za šesn’es i po sati stig’o!? A, pa brat je profesionalac, nego!? Samo-tako, i to uz zastoj na putu i granici!
Maše rukama objašnjavajući, da mi dođe da uhvatim volan. I to njegovo čuveno „veslanje“, kad pretiče auta i s leve i s desne…
-Skadarlija nam neće pobeći, pomislih a ni teška noć sećanja, na sanjarenja i mirenja sa istinom gde smo i ko smo danas. Ili, gde smo i ko zapravo – nismo. A trebalo je… Ili smo bili tako blizu, tako naivno sigurni. Zvučalo je jednostavno i na dohvat ruke, zvučalo je moguće. Ili smo naivni verovali nekome i nečemu, ili nekoj priči? Ili sebi? Sumnjam danas u sve, skoro isto onoliko -koliko sam nekad verovao.
A onda duga i neprijatna tišina iščekivanja… Samo je brundanje moćnog motora i tiha priča spikerke sa radija razbijala gustu tišinu iščekivanja. Valjda po navici „Radio 202“ - i svako sa svojim mislima.
I čini se, tren kasnije:
-I bre, Dule pa stigo smo, ti bi i u kafanu ako može- kolima… Parkiraj tu negde, pa ćemo peške…
-Bogdane, druže, vozim te k’o „crvendaća u Skupštinu“ pred vrata, a ti mi još zameraš!? Pa ima li to negde, a?
-Naravno, da pokažeš makinu…
-Zabole ga patka… Pa ti misliš da je Dule postao snob!? Neću pešaka, eto ti! A pijan naročito ne idem peške – šta da mi uzmu- dozvolu za pešačenje, a!? Ha, ha, ha! Ako nema rizika, nema života! Znaš me za toliko…
-Znam, tražio si uz put patrole pubova, da se sad potrkate?
-Bežao je Dule njima i fićom, i MZ-om, a neće „bendžom“. E, jesi lud? Gde je tu izazov!? Navika druže, navika…
Trzajem glave pita:
-U koju? Koja je naša-biraj!?
-Ajd’ u ovu- pomislim, kroz prozor se vidi najmanje ljudi, zbog predstojećeg…
-E, to sam čekao! Skadarlija na dlanu! Bermudski trougao, a!?
A ja čekam teme za teške razgovore…
-Alo bre Kobo, ti k’o da si pod lekovima, nemoj da mi kažeš da ne možeš da piješ!? Jel sve Ok?
-Jeste, u redu je…
Sedamo uz prozor, on uza zid, a ja pored, kao po navici iz škole, iz klupe…
-Daj nam, deder dve butelice-beše crno, a!? Da bude ’ladno! Ne prosipaj mi „sobnu temperaturu“- nego ’ladno! Spremi rezervu u frižideru… I spremi „devojački san“… Bogami, ja sam retko „Karađorđevu“ tamo jeo… A ti, a!?
-Isto, isto i meni… I ja nešto…
-Nego, Kobo, pričaj šta je novo, šta ima!?
-’Oćeš dužu il’ kraću verziju prethodnih dva’es godina? Nema ništa!!! Društvo te ne interesuje… A da je nečeg bilo, da je nešto vredelo, ostao bi ovde. I uživao! Il’ bi se javio…
-Aha! Tu smo dakle!? To ti smeta?
-Ne, ne smeta mi ništa. Kažem samo, nisi hteo ni s kim da se vidiš. Žuriš, a planiraš noć na Skadarliji… I prećutim – tema koju gađaš nije ni blizu…
-Pa, nisam ja kriv… Kad su matorci pomrli, posla nigde, para još manje… I stara priča: „tvoji „pravi“ roditelji su emigrirali- „državni neprijatelji“… Svako je imao nekoga, ja baš nikoga… Jedva sam i srednju završio… Ti si otišao na studije. Društvo, kako-ko… Pomislih, Ledu, ako ostaneš- puko si k’o bas! PMF je bio zbog odlaganja vojske i -ćao… Da mi ukradu godinu života!? A ovde i nema izazova, kao - svi su tvoji, a opet niko nije… I bilo bi me stid. Tamo ne, ko ih jebe-kad su ovce. Sećaš se onog malog, kod Šojke u kafani: „bolje da šišam ovce u Australiji, nego da me ovde šišaju ovnovi“, a!? Ode Ledu na šišanje ovaca. A i onako, tamo svako otima svoje.
-Kako vidim, dobro ti ide!?
-Ne žalim se, ne žalim… Malo sam proširio poslove… Ovi klinci s računarima su sad čudo, al nema ništa bez akcije i adrenalina. Jok! Kad upadneš u izlog i pokupiš bižuteriju ispred nosa, pored alarma – to ti je… Bolje od SEHA! A!?
Lupa me po ramenu, samo gledam kad će… Držim zato ruke ispod stola, a on preži k’o u srednjoj, kad smo delili klupu, polako se namešta i približava… Konobar donosi vino i otvara, sipa, a njemu oči cakle- čeka da nazdravimo…
-E, da si živ i zdrav, da smo se dobro i za dobro našli! Da „krstimo“!
-Da si živ i zdrav…
Ispijemo na iskap, raspetljamo ruke i tresnemo čaše o sto. On lupi rukom, nasmeja se i viknu:
-Tako je! Muzika! Večeras svirate za nas dvojicu – ne pitam šta košta! Samo vranjansko!
Čuje se tih žamor i negodovanje…
-Šta bre -ne može!? Nisam tražio četničke ili partizanske, šta li već brane sad!? Tresak rukom o sto i ostaše tri novčanice od sto maraka!
-Sviraj!!!
Uljudno priđe konobar, naže se prema stolu i tiho reče: -Gospodine, ali ne možete…
-A jel mogu sad, a?! Namignu mi, pa oponašajući reče:
-„Kad imaš problem-reši ga so pare, kad ’e mnogu golem –reši ga so mnooogo pareee!“
I lupi još dve novčanice - pet stotina!
A ja to ne zaradim ni za nekoliko meseci, baš kao ni oni. Naravno - sviraju. Krstimo još jednom, vidim da forsira.
-Voliš da drugi igraju kako ti kažeš?
-Od uvek! Moša!
Smrači mi se, zamalo ne padoh sa stolice…
-To je dug, sa časa geografije, kad nas obojicu ona kretenka izbaci, sećaš se, a!? Kraj školske godine, tad si mi zbrisao…
Džaba sam držao ruke blizu mošnica, znao sam da će vratiti, kreten… Taj ne prašta…
-Šta se uvijaš tu k’o neka… Sedi lepo, neće čika-Ledu više da te dira! Ajde, ajde…
- Ti …majku.. šašavu… Stvarno nisi normalan! Otkinu me. U sred kafane, kretenu…
-Ajde, šta cmizdriš, vidiš da to nije ništa… Eto, posle idemo da karamo. Ajde, vodim te na „erhabilitaciju“, „da podmladiš krf“, šta kukaš… A, pa morao sam, znaš i sam… Čisto za stara vremena.
Pijemo… On mljacka i sokće samozadovoljan, mumla o vinu gutajući ga kao vodu, a meni se stuži i veče i vino… Na tren pomislih - sad je na redu Brankica… Njegov flert, a moja ljubav. Kako-god, ova će noć potrajati…
-Čini mi se da ovo baš i nije samo za taj dug!?
-I nije… Polako, ovo je tek predjelo …
-Šta je sledeće?
-Pa naredna tura, ovo se već popilo… Konobar! Daj sledeću! I uvedi rezervu… A sećaš se onog balona vina, kad nas odruka geografičarka, pred kraj škole kod diše, a!? Tu je Raka, razredni odigrao carski. Dan-danas ne znam otkud se pojavi i gde sakri onaj balon. Doduše, ne vrati ni balon ni vino!
-Pa, zato je za maturu dobio dva fijakera, za njega i štap. Pošteno, izvukao nas sve. Neko bi leteo iz škole.
Dule maše rukama, već vidno pripit. Ili je preumoran, ili zbog praznog stomaka, ranije mu je trebalo nekoliko litara do ove faze. Konobari se utrkuju da postave, donesu vino. Izgubio sam apetit, a on pojede par zalogaja, okrenu se levo i desno po sali, žvaćući otvorenih usta, kao klinac -kad druge gadi. Odjednom, zakašlja se, kao zaštrknu. Potapšem ga po leđima, on podiže ruku i prostenja tiho: -U redu…
Od tog momenta, bio je to drugi čovek… Kao da mu nešto „kvrcnu“. Uspravi se, obrisa bradu i maramicom graške znoja sa čela, dotera kosu na ćelu, nalakti se i poče:
-Mislio sam da će mi sve ovo prijati… Da si neko drugi, a izgleda da sam i za sebe mislio drugačije… Nisam znao hoćeš li hteti da se vidimo… Napokon, ja sam otišao, nikome se nisam javljao… Od naših sam bežao koliko sam dalje mogao, a kada bi ih sretao, pretvarao sam se da nisam iz dela Juge iz kojeg su oni… To mi je škola iz Belgije- prvi posao, građevina kod naših -na crno, a kao sve legalno… I pao sam, prvi mesec-inspekcija! Pobegao sam iz voza, iskočio, nakon fola- napada slepog creva u Austriji… Od tad na srpskom razmišljam, psujem i osmišljavam posao- kako da ih „presaldumim“ - maksimalno! Od naših bežim, nemam ni jednog u ekipi… Nemam nikog i ne želim! Osim Jovanke… I danas sam zato tu…
Gledam u pečatni prsten, prste i maramicu, kojom ih nervozno briše, pribojavajući se njegovog pogleda i priče koja sledi…
-Koje sad Jovanka? Tvoja žena?
-Ne, ne stari, sad ćeš čuti… Deder, da nazdravimo, prvo…
-Za ljubav, život, porodicu…
-Ne – za trenutak! Sad i ovde… Samo to… Samo još u to i toliko verujem…
Ispi nekoliko dugih i sporih gutljaja i nastavi:
-Počeo sam pošteno, nisam imao nikog, nisam hteo ni kavgu, ni frku… Tamo je drugi svet, naoko fin i uglađen. Drugačije žive, rade, umiru i sa’ranjuju se. Niko ih ne pljuje - protiv uroka ni kad se rode, ali ni kasnije kroz život čak i kad zasluže, a Bogami ni kad umru… Jok. Sve je drugo… Izgleda kao kaleidoskop, al od leda… Šaren, a lep- za sebe… Lepo aranžiran sladoled – bez mirisa, bez ukusa… Nije me niko kićenim … Ni zvao… Sabrao sam se i okrenuo u Holandiji, dva-tri posla… I para, riba, iha-ha. Napipaju me drotovi i bez premišljanja zapalim za Francusku. Tu sam i zaglavio- svakojako. Brak, bez potrebe i trunke ljubavi. Čisto, došlo vreme, kvrcnulo. Onda prvo ćerka, pa sin. Danas imaju petnaes’ i trinaes’ godina…
-Pa, to je lepo…
-Jes’, jes’…
Ne znam zašto, ali dobijem uvek neku potrebu da, kad mi je neprijatno, radim isuvisle poslove… Počnem da zavijam duvan, zatečen u džepu od jakne sa par zaostalih papirića -od ko zna kad. Zavijam, a nikako da smotam, nikad nisam naučio, jedva i mašinicom. Dule nastavlja s pričom, pogledajući značajno i sa smeškom moj „posao“, kao da me čita, ali ništa ne prokomentarisa.
-Lepo, lepo… Dok na slučajnom pregledu nisu ustanovili da sam sterilan… Druže, nisu moja. Kučka! Mislio sam da…
Ispade mi cigareta, a pogledi užasa se sretoše.
-Možda je taj sterilitet…
-Od rođenja! Od rođenja druže. I to nije sve… Pravio sam se da ništa ne znam, vuko k’o konj i dalje, tretirao decu, k’o svoju - i dalje… I sve više tragao za sobom, u njima - i njima u sebi. Ni danas ne znaju zapravo- ni ko sam, ni čime se bavim. A kučka je slutila od početka- moj „posao“… I držala me u „patu“…Nije joj ništa smetalo, bar dok ima - šta joj treba. Dakle, novac… Jednom, kad je zvanično već znala za „posao“, za vreme mog odsustva i „službenog puta“, svratila u posetu i rekla – „znam da znaš“. I to je sve. Gledam je, a ne verujem očima. Nikad se nismo nešto „baš voleli“, al’ ovo..
Gledajući kroz skupljene trepavice, preko suze iz jednog oka u prošlost, steže vilicu, pa pesnicu i prostenja: -Uh!
Jebo te Bog! Moj Dule plače! Dođe mi da ga zagrlim, kao ono u školi… Ono kad je bila saobraćajka, pogibija roditelja … A ne mogu… Tad i nije plakao… Kako mu se to desilo? Šta sam ja, koj-moj radio, gde sam bio? Šta se to s nama desilo? Kroz suze se nasmeja, pa zakašlja, gore nego pušač, onda obrisa suze, okrenu se konobaru i muzici i reče:
-A sad – „Cigani lete u nebo“! Muzika!
-Daj bre Dule, otkud…
Sad već tražeći pogledom muzičare, nastavlja:
-Sviraj – „Cigani lete u nebo“! Pardon, romi! Muzika iz filma, ma znate, ne folirajte-„Sosnjica“, „Solniška“, ako ne - bar „Oči čornije“, šta znate…
-Daj Dule, pusti ljude…
-Neka, neka, samo neka sviraju, Rusi bar imaju cigane… A mi „Rome“, a!? ’Ebem ti… Ceo život te lažu, podmeću… Kao -i to nekom smeta? A u Španiji se zovu španski romi, u Italiji –talijanski romi, a Amerika, a!? „Amerikanski romi“, ne Gipsy!? Cigani bre! Cigani! I ime im ima dušu! A šta romi, šta to znači, cigani na Indijskom, a!? Ili ćopaju, šta li… Naravno da ćopaju! Od svih ovih laži, od ovog smrdljivog života, i još ti neko soli pamet –ko si!? Ti kao ne znaš, „oni“ će ti reći… Cigani bar imaju svoje, i to bi da im otmu. A mi, a!? Ko smo mi? Kaži- ko smo mi!?
- Kak’i te romi-cigani Dule, napadaju!? Dobro je…
-Nije dobro! Ništa nije dobro! Nazovu te drugačije i šta!? Reše problem! Kao više te poštuju, a!? Ono je kao, bilo pogrdno i to je glavni problem! Kao - sad bolje žive, više ih poštuju, jedu bolje, idu u škole… Daj bre, i ti… Laž – sve je laaaž!!! Sve! Ti misliš da si, to što si, a pojma nemaš! Pojma! I ja isto!
Muzičari nevešto pokušavaju da zaguše Dušanov bes, pojačavajući svirku, al bezuspešno.
-Dobro je, znam. Ti si doš’o da rešiš i taj problem, onako usput, za dva minuta, posle dva’es godina… Znam, znam da ne znam…
-Naravno! Naravno da ne znaš…
Kako je noć odmicala, sve više približavajući se slutnjom porazu, mi smo bivali sve otvoreniji i bliži, shvatajući da se zapravo proteklo vreme postaralo da susret dobije dimenzije ispovesti dva stranca, lišen ponovnog susreta i neprijatnosti podsećanja… Čak i na ovaj susret, pun nezadovoljstava i neodređenih „ujeda“. Uzdasi nisu govorili -nego o kajanju, gde nam je i u čemu proteklo vreme, a trenutak u kom smo, vapio je za izgrađenim, stabilnim… Ili je tražio smiraj, pomirenje svega što nismo, niti ćemo biti… Još kad bi nam sad podvukli „crtu“, izgleda- džaba smo živeli! Onda je valjda i „logično“ – da ispravljamo tuđe živote… Za ispravke sopstvenog života treba mnogo hrabrosti, koju imaju retki, a još ređi vremena.
-Da, Jovanka… Teško uzdahnu i zagleda se negde u dno čaše, nagnute prema sebi, kao da gledajući u nekoliko preostalih gutljaja vina, očekuje neki odgovor… Odjednom, niotkuda promumla:
-A ovo je Njegova krv…
-Molim?
-I Njega su nešto muvali, kako je ko stig’o, trgovali i onda i sad… Nikad i ni od koga nisi siguran, čak ni kao Bog- međ’ neljude…
-O čemu ti to?
-Rođeni smo da bi živeli onako kako drugi hoće, kako mi hoćemo ili kako ko mora? Kakva je onda to i čija volja? S druge strane- i Njega smo izdali, ubili… Sva sreća da to nije bilo u Srbiji, nisu nam dali šansu… Zajebali bi i proročnstvo, izdali bi Ga ranije i za manje srebrnjaka… Kakvi smo, još smo dobro prošli. I šta je tu istina…
-Ono o čemu „svedoče četvorica“.
-Opa! Čitali smo knjigice! Ovo je bilo hipotetički, a koliko znam, ti se nešto nisi primao na tu „priču“, šta se desilo?
-Mnogo, sve ili ništa. Rat, beda, svašta…
-Hm, pa jel pomaže?
-Sve i da pomaže, nisam na ispovesti, a ti mi slabo ličiš na popa, pre na…
-E,e, tu sam te ček’o, pa onda sam i ja po njegovoj volji, kao i ti i bilo ko ovde. A ni Satanu nisam ja izmislio, valjda mu je i on po volji. Da nije, lako bi ga se rešio… I mene… Ja ne mogu…
-Mislim da je vreme fajronta…
-A ja istine! Šta je zapravo s istinom i šta je tu istina!?
-Istina je da smo dosta popili, i da je vreme da idemo…
Tresnuvši rukom o sto, Dule viknu:
-E, neće biti! Zašto Jevanđelja ispituju lozu Josifovu, a ne Marijinu-to je logično!? On je Marijin sin, Josif Ga je prihvatio i očuvao, ali Josif nije otac, on je očuh!?
-Daj bre Dule, i ti…
-Ne, ne, kakve veze ima i zašto je uopšte Josifov rodoslov u Jevanđelju, čiji je ko- kad Isus nije njegov? Ili jeste!?
-Valjda je svačiji-Bog!?
-Al’ ne i sin!
-Kak’e sad to ima veze, mislim, koj’ ti je!?
-Između ostalog - ko ti je roditelj, onaj koji te rodi, ili koji te napravi čovekom!? Ili žrtvom!?!
Ovo je išlo na poznatu stranu. Samo jednom sam ga pitao za prave roditelje, jer su njegovi, ne krijući usvojenje od malena Duletu i bili koliko god su to umeli i mogli- pravi roditelji. Skromno sve, od odela do hrane, od postelje do života – i samo se odjednom ugasili. Tada još, započeo sam pitanjem, šta je sa pravim, biološkim roditeljima. Bio je isuviše ljut i nad humkom, kratko je završio: „Da sam im trebao, ne bi me ostavili. Ovo su moji pravi roditelji!“ Ali otkud sad?
-Dobro, ne razumem. Naročito, kakve veze ima…
-Razumećeš, čekaj-stani-polako! Ti nisi nikad sumnjao ili pomišljao, bio si tako siguran, tako prokleto siguran… Nikako nisam mogao da shvatim, otkud takva drskost, kao da misliš da si uvek i nepogrešivo u pravu!
Ovo mi je zazvučalo kao još jedna „moša“…
-Čekaj-čekaj, na šta ciljaš? Šta…
-Eto, kao da misliš da si stvoren da je samo to i samo tvoje istina, kao da je samo ti znaš, taj nadmen stav, držanje, sve…
A u meni uzavre, pa ne htedoh da sačekam ni da završi:
-A zašto misliš da imaš prava da mi čitaš, posle toliko godina, kad ništa ne znaš! Nemaš pojma šta se sve ovde dešavalo, dođeš iz te neke Evrope i kao sad sve znaš i imaš prava na sve!? Misliš, U Srbiji su cvetale ruže? E, pa nisu, tako su se predstavljale, rascvetale su se tikve- i to tri puta gore od tebe, poharale i opustošile sve pred sobom, kao najezda skakavaca i pacova-odjednom!
-A ti Kobo!?
-A ja sam ratovao, dok „njihova Srbija“ nije, to nema pojma! Valjda su samo primali ratne plate! Otud tvom „kalibru“ valjda i pare, od „patrie“, patriotski lopovi, a ja sam svoje pošteno odgulio…
-Znam i ne sumnjam…
-Ma ne znaš, šta koj-moj znaš, nemaš pojma nit’ možeš i umeš da razumeš- išta više! Razumeš li Srbina koji vuče traktorom na lancu, zakačenu bombu kome vičemo: alo bre Srbine to može da eksplodira! Mrtav ’ladan dovikuje: „Šta me briga- nije moje!“ Ili bunilo čoveka na ratištu, koji skače bunovan i znojav usred noći, da vrati dečije ćebence koje je iz nekih ruševina uzeo, ni sam ne znajući zašto, na njemu zaspao i usnio svoje dete! Pa -naše bi ga straže ubile noću! To razumeš, a!? A onoga što ne pusti suzu pred mrtvima i pred smrti u lice, a rasplaka se kao dete pred srušenom kućom, čiji su ostaci odavali svojski trud i ukus dobrih, brižnih i skromnih domaćina, a!? A sina onog vajnog generala, što trgovaše s vojskom toalet-papir, pa najbrojniji uzrok izbacivanja iz stroja vojske bi glupi ojed, i to shvataš!? Ili ovu stasalu „piči -generaciju“!? Piči do para, za siću, šta bilo, do škole kad mora, a kad je završi- piči kod tebe u tvoju jebenu Evropu!? A tri put su bolji nego bi iko očekivao!? I od tebe i mene zajedno! I to kao razumeš-’bem ti red i raspored! I mog deda Isu, kad reče: „vlas’-to ti je ka’ utega na sat! Što narod niže, to vlas’ više! Što ni gorê, to im bolje!“ Pa možda i shvataš, al’ ne razumeš, nisi „kušao“, srknuo, nisi se popario! Nisam ni ja -dok ne „kušah“! Jebem ti i tvoju paru i poparu! Ja imam to što jesam, a ti si to što imaš!
Toliko me obuzeo bes, kao da optužujem za sve njega, kao da je on kriv. A valjda mi je nedostajalo da s nekim podelim, možda baš s njim… A vala se dosta i skupljalo!
Čudi me da Dule ćuti, oborene glave, vrti vino na dnu čaše, mrda nešto glavom, kao „svašta ili znam“, ali ništa ne progovori. Onda, kao polu-suznih očiju, mahnu konobaru:
-Da platim! Maši se za džep i izvukavši novčanik, ispade iz džepa i rasklopi se kožna futrolica, dopade do mojih nogu, on se, polu-pijan „brzo“ saže, al bio sam brži… Značka- sa brojem i grbom, ej, naš grb! Drot, pandur! Dule!? Na koju foru!? DB!? Dule!? E, do mojega…
-Kol’ko mi sleduje za ovu priču, od večeras? Neće biti prvina.
-Ne seri!
-Šta ne seri, kolk’o!? Zašto si došao? Zar ovdašnji ne mogu da me nađu? Pa znaju oni šta im mislim i kome jebem kevu za ovo „skuvano“! Džukelo ni jedna, mene si našao!?
-Nisam ni mislio da ti kažem…
-Pa naravno, sad si „underkover“, „Jame’ Dulé“!? Ili „Dule-Bond“!? A zašto nisi mislio da mi kažeš- moliću, i zašto si me „priveo“!?
-Ne seri!
-Šta ne seri, ne seri ti pičko pandurska! Šta -ne seri!?
-Ne bi mi poverovao ni reč!
-Pa naravno da ne bi! Ni piće ne bi s tobom popio, seronjo!
-Pa naravno da ne bi, naravno, al sve jedno, sâm sam kriv, tek sad ti moram reći. Moraš da saslušaš.
-Šta, još bi da me lažeš!? Nije ti dosta!?
-Daj Bogdane, odrasli smo ljudi…
-Sad smo zvanični: Daj Bogdane! Oćeš da me apsiš? Ovde kerovi ne čitaju prava, prvo tuku da priznaš, onda da potpišeš, a ne retko i presuđuju batinama! Od čega krećeš, šta ćeš ti!? I kako su te primili, bio si „dobar lopov“ !? Ima li iko od vas neke škole il vas, do ministra -po mardeljima regrutuju!?
-Ti celog života juriš neku istinu…
-A ti ćeš „oči da mi otvoriš“?
-Slušaj me molim te, samo da završim…
-Toliko ti dugujem, a!? Šta bre s lažovom da pričam!?
-Zovi me kako hoćeš, al saslušaj, molim te k’o brata!
-Sad smo braća, a!? Lepo.
-Molim te Bogdane, ovde nisam zbog sebe. Ja sam svoje oduvao, nemam više, kraj…
-Pa, sigurno si zbog mene!?
-Jeste, zbog tebe! I sve jedno, verovao ili ne, posle svega toliko ti dugujem, ali i ti meni…
-Ja tebi!? Ja tebi dugujem!? E, ovo moram da čujem.
-Molim te, sačekaj, molim te…
-Ajde, ajde… Ajde da čujem…
-Dakle, ja sam oduvao, kraj, nema više…
-Šta, „kolege te traže“?
-Ne Bogdane, bolestan sam, i ovo je naš zadnji susret.
-Šta? To opet neka fora kao…
Pomislim, ponovo moša?
Ućutasmo se, on me pogleda, nekako ispod podignute obrve, spusti pogled i dodade:
-Ne traži me niko, nikog ne tražim, ovo mi je pokriće, da lakše prođem i dođem. Da lakše odem. Da vidim neku vajdu i ja od njih, mater im…
Konobar snebivajući se ostavi račun, a Dušan ga zaustavi:
-Čekaj, koliko je to? Tutnu dvesta maraka i reče:
-Jel ovo u redu? Zatvori i izgubite se, neću nikog da vidim, jel jasno? Treba mi još pola sata.
-Daj da izađemo…
-Ne mogu. Nije mi dobro.
Podiže glavu prema konobaru i ponovi molećivo:
-Još pola sata? Vama je ništa, a meni mnogo…
Konobar, pogledavši oko sebe, klimnu glavom. Ionako smo poslednji ostali.
-Ono, kad se namesti… Mnogo bude i za veće od mene. Sad, možeš mi verovati ali i ne moraš, ja ti ne mogu zameriti. Nemam prava, ali moram reći, bar ono što ja znam…
-Dakle, „moralo je tako biti“, a?
-Ne govorim o ovoj usranoj zemlji, ni o ratovima, već o tebi… I meni. A trebalo je odatle da počnem. Preskočiću sve nepotrebne detalje, da samo napomenem da sam Jovanku upoznao slučajno, posle jednog „posla“ bio sam ranjen, uhvaćen, a ona je održavala zatvorski deo bolnice. Ispostavi se da je iz našeg kraja, ne znajući ko sam, ponudi mi smeštaj nakon izlaska. Da ne dužim, muž joj je bio legionar, zapravo, pobegao je u legiju, a ona pošla nakon porođaja- za njim. Njoj su oduzeli oba deteta na porođaju, i nadajući se njegovoj pomoći da povrati decu, pošla je čim je čula da je u Francuskoj. I dobrano se namučila -ni za šta.
Tu uzdahnu, pa malo poćuta…
-Kad porazmislim, namučena duša. Kako znam da sam usvojen od malena, nije mi predstavljala baš „uzornu majku“… Dok nisam saznao po nešto o tom vremenu i … Onaj pregled… Da, to kad su ustanovili da sam sterilan od rođenja, tad sam radio i te druge analize… Ona je moja majka. Taj legionar – otac.
Sunce mu… Šta sad? Gledam ga, znam da je s prezirom jedini put govorio o tome tad, na sahrani. A sad, šta sad? Razmišljam, statistički moja generacija- u klupi od dva đaka jedan je lopov- drot, šta li, a drugi nesposoban, „bašta“. Ma, glup mi uzorak, šta tu ima… Onda, čitav život misliš neko te ostavio, pobegao i zaboravio. I onda, kad se najmanje nadaš-bum! Čitav život - u facu ti saspe sve… Pa “proguni”!
Gledam ga, razdrljene košulje, zaduvanog kao da je do sad trčao. Piljimo jedno drugom u oči, a kao da se ne poznajemo. Kao totalni stranci. Kao kroz izmaglicu mi dolazi:
-Čekaj, pa znači našao si majku, tvoju pravu, mislim što te je rodila…
Prolupao sam, slabo pratim i tok sopstvenih misli, a Dušan se zakašlja tako starački i teško, da sam u prvi mah pomislio da se zacenio od smeha - na sve moje gluposti.
-Nije to ništa, ne brini prođe me brzo, samo je sve češće… Hajde da pođemo, ipak je vreme.
Jutro je već umilo noćašnji mamurluk većine kafanskih ’tica. Pri izlasku Dušan se uhvati i nasloni na ragastov vrata i pogleda prema nebu žmirkajući i smešeći se. Tek u osmehu sam poznao onog svog druga iz detinjstva.
-Ajde matori, sav si poružneo preko noći!
-Biće Kobo da je onda i vreme, i glavom pokazujući prema nebu dodade- a možda se i istina ogleda…
-Ne budali, nego ajmo, vidim ja da ti nije dobro, samo više je to od lude glave…
-Da, samo mi pomozi da uđem u auto.
Teško se smesti u sedište, sav zadihan i raskopčan, poče da traži nešto po unutrašnjem džepu sakoa, pogleda me i reče:
-Promena plana, stanica znaš gde je, možda mi i oprostiš, ali ja mogu još ovo i ovoliko. Molim te da kući odeš busom, ovo je povratna karta do Pariza, trebaće ti, ja tamo ostajem. Naravno do daljnjeg! A kad se to desi, ako odlučiš potraži Jovanku. Zapravo, ona će tamo sigurno biti. Tu ti je i njena slika. Ne teraj me da ustajem, ti bitango nego da se zagrlimo… Bratski!
Grlim ga i osećam da se trese celim telom, guši se i jeca… Ne razumem. Zatečen sam, guši me u grčevitom zagrljaju, a ja se trudim da ne ispustim te papire i tu sliku. Odgurnu me, zatvori vrata i doviknu: -Gubi se mangupe!
Mahnu rukom i uz škripu guma ode…
Zbunjen, gledam karte za avion i uhvati me neka nejasna jeza i zbog čega bi trebalo da odem i zašto dve karte… Onda iza karata, slika žene sa maramom. Obična, kakve su sve naše žene u tim godinama, trošene radom i nemanjem, kao da iz sela nije izašla. Okrenem sliku, a na poleđini piše: KUPINA-MLADEŽI ISPOD LEVOG PAZUHA I MALIĆ PRST NA DESNOJ NOZI
TVOJ BRAT DUŠAN
Okrenuo mi se svet!
Pa mi smo rodjeni istog dana!
Okrenem ponovo sliku i gledam.
Da li je moguće da je ona - i moja istina?

ČUJEM STAROG PSA

KAKO TULI I ZAVIJA,

TU ODMAH, IZ KOMŠILUKA,

I SETIH SE SVOG KERA

ŠTO PO NEBESIMA TERA

ONE ŠTO ODBACI SVETI PERA…

VEĆ DUGO NE JURI

GUSANE PO KOMŠILUKU,

KAO ŠTENE ZURI

U BARU I SVOJU SLIKU,

PLAŠI STRAŠLJIVE I

IZBEGAVA NEUSTRAŠIVE,

NE BOJI JUTRA LAVEŽOM,

ZA VRAPCEM, MAČKOM, JEŽOM…

JEDNOSTAVNO, JEDNOG JUTRA

NIJE JURCAO, NI USTAJAO, SEDAO,

SAMO JE LEŽAO I PREDA SE GLEDAO.

PRIŠAO SAM –I UZ SVU SVOJU MUKU,

LAGANO MI LIZNUO RUKU

I KAO TIHO UZDAHNUO,

UZDAHNUO I –IZDAHNUO…

I JOŠ SE SEĆAM TOG

KLUBETA KRZNA,

NEMIRNE LOPTE

ŠTO SVUDA SE VRZMA

I VESELO SKAČE,

ZA MALO PAŽNJE

-NEKUD MI UZMAČE…

PREKO KAPIJE STRAŽNJE…

03.07.1998.

…………….

NEKE STVARI TEK ZATVORENIH OČIJU

VIDIM JASNO ILI RAZAZNAJEM;

NEKE ZVUKE TEK U TIŠINI

JASNO ČUJEM;

NEKE MIRISE TEK U SMRADU

RASPOZNAJEM;

A KAD SE SVE TO STOPI-

NEKE BITKE BEZ BORBE PREDAJEM…

I TEK TADA VIDIM KOLIKO SLABO

SEBE POZNAJEM…

I KOTRLJAM VREMEŠNU GRUDVU,

SNEŽNU, UZBRDO,

NE DA BI BILO TEŽE I

DUŽE TRAJALO,

VEĆ ŠTO NEKE ISTINE

VEŽU,

DRUGO NE UMEM I

SKUPLJE BI STAJALO…

I PONOVO TVRDIM:KADA

NIŠTA NISAM RAZUMEO-NAJVIŠE SAM

VOLEO;

A ONDA SAM SHVATIO,

JER NISAM ODOLEO…

11.09.2000.

01:10h

Svilajnac

]]> http://aferaltribune.net/web1/?feed=rss2&p=32