U KORI BREZE, BAŠ BEZ VEZE,
UPISANO JE TVOJE IME I SRCU MOM,
UOSTALOM, A I NIJE DO MENE…
GODINE SU, SUNCEM I KIŠOM,
A MOJE SRCE OD MENE KRIŠOM,
Continue reading TAD BI BILO BAŠ BEZ VEZE…
|
||||||
|
Aferaltribune.net
|
HTEO SAM VAM PISATI O SEBI, ALI TO BI BILO NALAZIM, KRAJNJE NEUČTIVO… ONDA O VAMA, ALI JA O VAMA NIŠTA NE ZNAM. ONDA ĆU VAM ISPRIČATI – ŠTA STE ZAPRAVO VI MENI, KROZ JEDNU PRIČU. Continue reading PISMO… tebi (I) U mom komšiluku je odavno postalo nekako drugačije, skoro sve. Neki ljudi su odselili, došli neki drugi i, verovatno sam – neverovatno ostario, kada sam uspeo da sve i svašta od svih tih promena doživim i preživim. Jedna od onih kuća iz komšiluka, odavno prodata, još davnije odseljenih komšija ko zna kuda po svetu, srušena je i izgrađena ogromna kuća, na nekoliko spratova, sa lokalima. Komšija je odselivši, ostavio za sobom starce, koji u međuvremenu pomreše, brat mu prodade staru kuću i on nekud odseli. Koliko znam, nekoliko puta se ženiše, ne znam da li i koliko poroda imaju, tek… Continue reading Ne znam zašto
Kao i do tada, kad god bih sanjao, najčešće bih snove potiskivao, kao nešto što ne želim da zapamtim. Razlog je veoma jednostavan, po nekad sanjam to što će se dogoditi i skoro tako kako će se dogoditi. Na moju sreću, ovaj san sam zapamtio – jer me je probudio. Kako sam ostao bez posla, šnjuvario sam po bašti stare kuće, dole u Jablaničkoj, konstatujući kako stare voćke ne donose plod, već opalo granje i lišće u jesen. Zemlja ispošćena, a neko se sivilo uvuklo u nju tokom zadnjih 15 godina, da je sada počelo da isparava. Više ne miriše kao ranije, sada je sive boje, sa smradom raspadanja. Taman zauzet obilaskom dela dvorišta pored ograde, u mislima ko zna gde, prenu me nečiji glas: Continue reading RUŽE UROŠA PREDIĆA
KAD U SOBI SVETLA NEMA, I PITAŠ SE IMA L’ KOGA, KO U INAT, HRČE, DREMA, TAMO NEKA BABA-ROGA! KO JOŠ IMA STRAH OD TOGA!? NEKA TAMO BABA-ROGA!? ALI VALJDA RAZUMETE, DA SAM JEDNO – HRABRO DETE! NIJE ŠTOS I NIJE ŠALA, LEK ZA STRAH SU I ŠPAGETE! TEK, ZA NOS I STRAH OD SALA HVATAM STRAŠNU BABA-ROGU! PALIM SVETLO JOŠ NA PRAGU, PEVAM GLASNO! DAJEM SNAGU! KAO DA JE UVEK ZNALA, KOL’KO TONA STRAHA – SALA, NA PRAG KROČI! MORALA JE BABA MALA, “MRAK U OČI”- DA ISKOČI! A, JA SVETLO, BABA ŠTURU! PA MI NEŠTO SUMNJU SURU, NAVLAČI I NAVISKAVA: MOŽDA BABA DRUGDE SPAVA!?! OBUK’O SAM DŽEMPER NE VIDI SE DUGMAD, I OD JUČE FLEKE U STVARI ME MRZI
Ili je i to bio samo tračak njenog mirisa… Odjednom, doleti odnekud na mene, baš preko mosta, na stotinak koraka od stanice, oblak prašine, maslačka, lišća i novina, ko zna odakle. Otkud maslačak u oktobru, a i kad mu je vreme… Kao deca, hvatali smo čitave paperijaste grudve, duvanjem ih raspršivali na sve strane govoreći, „donesi nam pismo”, a da nismo ni znali čitati… Monah sa Hilandara je stekao prijatelja u poznaniku, Grku, koji je s vremena na vreme, dolazio njemu u posete i obilazio svetinje. Nakon višegodišnjeg poznanstva, Grku bude zanimljiv razlog zamonašenja svog prijatelja, pa ga i upita – zašto… Monah, inače nerado i komunicirajući s drugima, odluči da se poveri i ispriča, ali iz sebi nepoznatog razloga, ne reče baš sve… Nakon toga, ne videše se duge dve godine. Kada su se ponovo sreli Grk, usput završavajući načetu temu, napomenu : -Nego, htedoh nešto da te pitam, kao da nešto nedostaje… -Znam šta ćeš me pitati. O razlogu zamonašenja. Nemaš celu priču… -Otkud znaš!? -Znam… Tebi je to sad palo na pamet. Ja o tome razmišljam od prethodnog susreta…
27.08.2004.
Alo bre, Srbi! Deda Mraz ne postoji! Ne, stvarno vam kažem, džaba ste se nadali, ako ste mislili – ne svraća zbog sankcija, pa onda zbog ukinutih preferencijala za šećer, ne uspelih pregovora s MMF-om i Pariskim klubom… To sigurno nema veze, ja vam kažem, to je samo zato što NE POSTOJI! Ni Tito mu nije ništa u rodu, iako Sv. Josip radnik, postoji (za prvi maj) od skora, ni on nam ne može srediti ništa! Koga nema, taj ne potoji, ili ko ne postoji toga nema!? Jedan mi se, pijan kao klen, ispred prodavnice kleo da su onomad kod njega, bili Dedini irvasi! Preselo mi pivo! Posle čujem da je on samo još jedan rogonja u kraju. Šta ti je psihologija… Skorije se vraćam kući, onaj pred kapijom: -„mećem seno i slamu, za irvase…“ Tu sam ga zatekao ujutru, kako spava… E, kad smo kod vila, to već postoji, što kao oruđe za poljske radove i komšijsku „čašicu“ raspr’e, do vila i vikendica onih koji su vam prodali sve te Koka-kola bajke! One iz narodnih pesama su vrisnule još pod pritiskom silnih želja Marka i Muse… Kladionice!!! To je pravo rešenje! Tu moraju da zaposle još po neku zlatnu ribicu, pa – iz keca u keca… Al Dedu zaboravite, nema ga! 22:20h; 05.10.2004 Svilajnac
Dušan, moj nerazdvojni drug iz detinjstva i ja, ne videsmo se jedno dvadeset godina. Dušan je, nakon upisa PMF-a zbrisao glavom bez obzira u tu neku –Evropu, nabacio državljanstvo i kilograme… Ja sam ostao tu, Balkan-boy, nabacujući godine gluposti, što svojom- što tuđom voljom… Meni je slana popala po kosi, a njemu je od preostale kose, da upotpuni „euro-imidž“, napravljena kakva-takva frizura. Od života su nam, drugi ponajviše, napravili- budalaštinu, koliko je ko mogao, a vala i koliko smo prihvatili. Jedno popodne, iznenada: |
|||||
|
Copyright © 2012 aferaltribune.net - All Rights Reserved |
||||||
Recent Comments