aferaltribune.net

HTEO SAM VAM PISATI O SEBI, ALI TO BI BILO NALAZIM, KRAJNJE NEUČTIVO… ONDA O VAMA, ALI JA O VAMA NIŠTA NE ZNAM.

ONDA ĆU VAM ISPRIČATI - ŠTA STE ZAPRAVO VI MENI, KROZ JEDNU PRIČU.

(continue reading…)

U mom komšiluku je odavno postalo nekako drugačije, skoro sve. Neki ljudi su odselili, došli neki drugi i, verovatno sam - neverovatno ostario, kada sam uspeo da sve i svašta od  svih tih promena doživim i preživim.

Jedna od onih kuća iz komšiluka, odavno prodata, još davnije odseljenih komšija ko zna kuda po svetu, srušena je i izgrađena ogromna kuća, na nekoliko spratova, sa lokalima. Komšija je odselivši, ostavio za sobom starce, koji u međuvremenu pomreše, brat  mu prodade staru kuću i on nekud odseli. Koliko znam, nekoliko puta se ženiše, ne znam da li i koliko poroda imaju, tek…

(continue reading…)

Kao i do tada, kad god bih sanjao, najčešće bih snove potiskivao, kao nešto što ne želim da zapamtim. Razlog je veoma jednostavan, po nekad sanjam to što će se dogoditi i skoro tako kako će se dogoditi. Na moju sreću, ovaj san sam zapamtio - jer me je probudio.

Kako sam ostao bez posla, šnjuvario sam po bašti stare kuće, dole u Jablaničkoj, konstatujući kako stare voćke ne donose plod, već opalo granje i lišće u jesen. Zemlja ispošćena, a neko se sivilo uvuklo u nju tokom zadnjih 15 godina, da je sada počelo da isparava. Više ne miriše kao ranije, sada je sive boje, sa smradom raspadanja. Taman zauzet obilaskom dela dvorišta pored ograde, u mislima ko zna gde, prenu me nečiji glas:

(continue reading…)

KAD U SOBI SVETLA NEMA,

I PITAŠ SE IMA L’ KOGA,

KO U INAT, HRČE, DREMA,

TAMO NEKA  BABA-ROGA!

KO JOŠ IMA STRAH OD TOGA!?

NEKA TAMO BABA-ROGA!?

ALI VALJDA RAZUMETE,

DA SAM JEDNO - HRABRO DETE!

NIJE ŠTOS I NIJE ŠALA,

LEK ZA STRAH SU I ŠPAGETE!

TEK, ZA NOS I STRAH OD SALA

HVATAM STRAŠNU BABA-ROGU!

PALIM SVETLO JOŠ NA PRAGU,

PEVAM GLASNO! DAJEM SNAGU!

KAO DA JE UVEK ZNALA,

KOL’KO TONA STRAHA - SALA,

NA PRAG KROČI!

MORALA JE BABA MALA,

“MRAK U OČI”- DA ISKOČI!

A, JA SVETLO, BABA ŠTURU!

PA MI NEŠTO SUMNJU SURU,

NAVLAČI I NAVISKAVA:

MOŽDA BABA DRUGDE SPAVA!?!

OBUK’O SAM DŽEMPER
JUTROS NAOPAKO,
A MORAM DA PRIZNAM-
NISAM KAO SVAKO,
ODMAH MI JE ISTOM
NA PAMETI BILO:
ŠTO SE OD SAD NE BI-
BAŠ OVAKO ŠILO…

NE VIDI SE DUGMAD,
ŠTO I NIJE VAŽNO,
AL ŠAVOVI ‘VAKO
IZGLEDAJU SNAŽNO;

I OD JUČE FLEKE
NISU ISTE, SIVE…
NEKAKO SU MANJE,
NISU UOČLJIVE;
A I BOJE DRUGE,
ČUPKAVE, NA PRUGE,
NISU TAKO BLEDE,
NAOPAKO SÉDE…

U STVARI ME MRZI
DA SE OPET SVLAČIM,
DŽEMPER DA NA „LICE”
PRESVLAČIM, OBLAČIM,
PA K’O VELIM - MODA,
NEMA MNOGO MANE
KAD JE GLEDAŠ TAKO
I SA MOJE STRANE…
03:05h;30.11.1996.
Svilajnac

Gorak vetar je nosio sobom miris polja i vode, kojoj sam se uvek vraćao i koju sam sobom svuda nosio…

Ili je i to bio samo tračak njenog mirisa… Odjednom, doleti odnekud na mene, baš preko mosta, na stotinak koraka od stanice, oblak prašine, maslačka, lišća i novina, ko zna odakle. Otkud maslačak u oktobru, a i kad mu je vreme…

Kao deca, hvatali smo čitave paperijaste grudve, duvanjem ih raspršivali na sve strane govoreći, „donesi nam pismo”, a da nismo ni znali čitati…

(continue reading…)

Monah sa Hilandara je stekao prijatelja u poznaniku, Grku, koji je s vremena na vreme, dolazio njemu u posete i obilazio svetinje. Nakon višegodišnjeg poznanstva, Grku bude zanimljiv razlog zamonašenja svog prijatelja, pa ga i upita – zašto… Monah, inače nerado i komunicirajući s drugima, odluči da se poveri i ispriča, ali iz sebi nepoznatog razloga, ne reče baš sve… Nakon toga, ne videše se duge dve godine. Kada su se ponovo sreli Grk, usput završavajući načetu temu, napomenu : -Nego, htedoh nešto da te pitam, kao da nešto nedostaje…

-Znam šta ćeš me pitati. O razlogu zamonašenja. Nemaš celu priču…

-Otkud znaš!?

-Znam… Tebi je to sad palo na pamet. Ja o tome razmišljam od prethodnog susreta…

27.08.2004.

Alo bre, Srbi! Deda Mraz ne postoji! Ne, stvarno vam kažem, džaba ste se nadali, ako ste mislili - ne svraća zbog sankcija, pa onda zbog ukinutih preferencijala za šećer, ne uspelih pregovora s MMF-om i Pariskim klubom… To sigurno nema veze, ja vam kažem, to je samo zato što NE POSTOJI! Ni Tito mu nije ništa u rodu, iako Sv. Josip radnik, postoji (za prvi maj) od skora, ni on nam ne može srediti ništa! Koga nema, taj ne potoji, ili ko ne postoji toga nema!? Jedan mi se, pijan kao klen, ispred prodavnice kleo da su onomad kod njega, bili Dedini irvasi! Preselo mi pivo! Posle čujem da je on samo još jedan rogonja u kraju. Šta ti je psihologija… Skorije se vraćam kući, onaj pred kapijom: -„mećem seno i slamu, za irvase…“ Tu sam ga zatekao ujutru, kako spava… E, kad smo kod vila, to već postoji, što kao oruđe za poljske radove i komšijsku „čašicu“ raspr’e, do vila i vikendica onih koji su vam prodali sve te Koka-kola bajke! One iz narodnih pesama su vrisnule još pod pritiskom silnih želja Marka i Muse… Kladionice!!! To je pravo rešenje! Tu moraju da zaposle još po neku zlatnu ribicu, pa – iz keca u keca… Al Dedu zaboravite, nema ga!

22:20h; 05.10.2004 Svilajnac

Dušan, moj nerazdvojni drug iz detinjstva i ja, ne videsmo se jedno dvadeset godina. Dušan je, nakon upisa PMF-a zbrisao glavom bez obzira u tu neku –Evropu, nabacio državljanstvo i kilograme… Ja sam ostao tu, Balkan-boy, nabacujući godine gluposti, što svojom- što tuđom voljom… Meni je slana popala po kosi, a njemu je od preostale kose, da upotpuni „euro-imidž“, napravljena kakva-takva frizura. Od života su nam, drugi ponajviše, napravili- budalaštinu, koliko je ko mogao, a vala i koliko smo prihvatili. Jedno popodne, iznenada:

(continue reading…)

ČUJEM STAROG PSA

KAKO TULI I ZAVIJA,

TU ODMAH, IZ KOMŠILUKA,

I SETIH SE SVOG KERA

ŠTO PO NEBESIMA TERA

ONE ŠTO ODBACI SVETI PERA…

VEĆ DUGO NE JURI

GUSANE PO KOMŠILUKU,

KAO ŠTENE ZURI

U BARU I SVOJU SLIKU,

PLAŠI STRAŠLJIVE I

IZBEGAVA NEUSTRAŠIVE,

NE BOJI JUTRA LAVEŽOM,

ZA VRAPCEM, MAČKOM, JEŽOM…

JEDNOSTAVNO, JEDNOG JUTRA

NIJE JURCAO, NI USTAJAO, SEDAO,

SAMO JE LEŽAO I PREDA SE GLEDAO.

PRIŠAO SAM –I UZ SVU SVOJU MUKU,

LAGANO MI LIZNUO RUKU

I KAO TIHO UZDAHNUO,

UZDAHNUO I –IZDAHNUO…

I JOŠ SE SEĆAM TOG

KLUBETA KRZNA,

NEMIRNE LOPTE

ŠTO SVUDA SE VRZMA

I VESELO SKAČE,

ZA MALO PAŽNJE

-NEKUD MI UZMAČE…

PREKO KAPIJE STRAŽNJE…

03.07.1998.

…………….

NEKE STVARI TEK ZATVORENIH OČIJU

VIDIM JASNO ILI RAZAZNAJEM;

NEKE ZVUKE TEK U TIŠINI

JASNO ČUJEM;

NEKE MIRISE TEK U SMRADU

RASPOZNAJEM;

A KAD SE SVE TO STOPI-

NEKE BITKE BEZ BORBE PREDAJEM…

I TEK TADA VIDIM KOLIKO SLABO

SEBE POZNAJEM…

I KOTRLJAM VREMEŠNU GRUDVU,

SNEŽNU, UZBRDO,

NE DA BI BILO TEŽE I

DUŽE TRAJALO,

VEĆ ŠTO NEKE ISTINE

VEŽU,

DRUGO NE UMEM I

SKUPLJE BI STAJALO…

I PONOVO TVRDIM:KADA

NIŠTA NISAM RAZUMEO-NAJVIŠE SAM

VOLEO;

A ONDA SAM SHVATIO,

JER NISAM ODOLEO…

11.09.2000.

01:10h

Svilajnac